Posttraumatska stanja gornjih i donjih ekstremiteta

Prelom kosti je povreda koju karakteriše delimičan ili potpun prekid koštanog tkiva i može nastati kao posledica: direktnog udarca (traumatski prelom zdravih kostiju) - kod kojih je prekid kontinuiteta kosti izazvan delovanjem mehaničke sile koja prevazilazi čvrstinu kosti; ili kao posledica oboljenja povezanih sa promenama u strukturi i karakteristikama koštanog tkiva (spontani ili patološki prelom) i ova vrsta preloma može nastati i nakon neznatne traume (npr. prelomi usled osteoporoze). Najčešće dolazi do preloma kostiju ekstremiteta. I druge kosti: grudnog koša, glave i kičmenog stuba odnosno pršljenovi mogu bite prelomljene.

Na osnovu toga da li je u toku preloma došlo do oštećenja kontinuiteta kože i potkožnog tkiva i da li postoji ili ne postoji komunikacija mesta preloma sa spoljnom sredinom razlikujemo: otvoreni prelom (koji je u praksi teži za lečenje i oporavak) i zatvoreni prelom.

Prema težini prelom može biti: složen - kod koga je oštećenje kosti na dva ili više mesta i prost prelom ili naprsnuće - bez odvajanja prelomljenih segmenata kostiju.

Prema dejstvu mehaničke sile prelom može biti: direktan - nastaje na mestu delovanja mehaničke sile (po pravilu je teži) i indirektni prelom - koji je češći i nastaje kada sila deluje na udaljenom mestu ili na distalnim krajevima ekstremiteta.

Vrsta i težina preloma zavisi od mehanizma povrede, snage sile koja deluje na kost i smera njenog delovanja, kao i osobina same kosti (čvrstina i tip kosti, deo kosti na koji traumatska sila deluje).

U kliničkoj slici razlikujemo sigurne i nesigurne znake preloma. Sigurni znaci: patološka pokretljivost, fizički pregled je praćen jakim bolovima, fenomen krepitacije koštanih fragmenata, deformacija uzdužne osovine uda na mestu preloma. Nesigurni znaci: oteklina, bolnost na pritisak, bol pri pokretanju oštećenog dela tela, promene boje kože, grč mišića.

Da bi započeo proces zarastanja preloma delovi slomljene kosti moraju se namestiti jedan uz drugi tako da se dodiruju, time se stvaraju uslovi za nesmetano odvijanje složenih procesa koji kao krajnji rezultat imaju kompletan strukturalni i funkcionalni oporavak prelomljene kosti.

U savremenoj mediciji primenjuju se dva osnovna načina lečenja preloma: konzervativni (gips imobilizacija) i operativni (hiruški) način lečenja kada se delovi polomljene kosti spajaju pomoću metalnih šina, igala i šrafova. Izbor metode načina lečenja preloma zavisi od: stanja bolesnika i vrste preloma, a odluku o tome donosi ortoped. Čim stanje pacijenta to dozvoli treba započeti sa rehabilitacijom. Krajnji cilj primene fizikalne terapije je što potpuniji funkcionalni oporavak pacijenta.
Fizikalna terapija u tzv. ranoj fazi podrazumeva primenu elektroterapije i magneto terapije, koje mogu biti aplikovane i preko gipsa, kao i u prisustvu metala u predelu mesta preloma. Značajna je i primena statičkih vežbi za povređeni ekstremitet.

Lekar fizijatar, na osnovu stepena zarastanja polomljene kosti, kliničkog nalaza i eventualnih komplikacija, a kada stanje pacijenta i sama povreda to dozvole, pažljivo i strogo individualno, dozira i kombinuje različite fizikalne agense u cilju ubrzavanja srastanja kosti, smanjenja otoka i bola, normalizovanja lokalne cirkulacije, sprečavanja stvaranja kontrakture i povećanja pokretljivosti zgloba, jačanja mišića. U kasnijim fazama rehabilitacije mogu se primeniti hidro - kinezi terapijske procedure i svi balneo (lekovito blato i mineralna voda) - fizikalni agensi, a lekar fizijatar mora voditi računa o kontraindikacijama za primenu svakog agensa pojedinačno.

Pravovremenom, dobro doziranom i adekvatnom fizikalnom terapijom skraćujemo dužinu oporavka pacijenta posle preloma i doprinosimo pacijentovom uspešnom funkcionalnom oporavku i brzom povratku normalnim životnim aktivnostima.